Cinque Terre / ta čarobna sela


Prošlog septembra, otpočeli smo drugi deo naših italijanskih putešestvija. Ruta je bila - Cinque Terre, Sardinija (da obiđemo što nismo stigli godinu pre), Napulj, Amalfi obala i preko Toskane kući.

Ovog puta vas vodim kroz čuvena sela na ligurijskoj obali - Cinque Terre.

Pored predivne prirode, ova oblast, pod zaštitom UNESCO-a, sastoji se od pet sela. Četiri od njih - Riomaggiore, Vernazza, Monterosso i Manarola nalaze se na samoj obali, a poslednje, Cornelia, nalazi se na brdu prepunom vinograda, sa pogledom na more. Ostala sela su okružena vinogradima koji su posađeni na kaskadama iznad njih. Iznad sela se takođe nalaze hajking staze koje ih povezuju i koje su jako popularne među turistima. Osim pešaka, do ovih sela se može stići još na dva načina, a to su - brodić i voz. Mi smo do sela dolazili vozom iz simpatičnog grada La Spezia, u kom smo imali smeštaj. Za ulazak u sela, potrebno je imati ulaznicu/boravišnu kartu. Svoje smo kupili na železničkoj stanici uz kartu za voz. Iako smo imali trodnevnu kartu, dva dana je bilo dovoljno da obiđemo ova predivna malena mestašca.



Riomađore je najbliže selo iz pravca La Specie. Datira iz ranog trinaestog veka i poznat je po svom vinu. Skroz me je očarao svojom malenom živopisnom lukom. Me znam kako toliko šarma stane na tako mali prostor. :)




Selo se nalazi u maloj dolini koju većinom čini glavna ulica Via Colombo, prepuna života i vesele energije. Kako je na velikoj uzbrdici, u ovom selu se uvek penješ ili spuštaš. Jedinstveno mesto za mene. Prepuno malenih kafea, restorana, prodavnica, raznobojnih zgrada i zelenila.



 Jako me raduje što smo tog dana rešili da doručkujemo u ovom selu. Brusketi sa paradajzom, espresso lungo, i najnesvakidašnji prizori u ovoj pravoj la dolce vita uličici sa njenim zanimljivim posetiocima.







Vernaca, iako na prvi pogled slična Riomađoru, ima svoju, skroz drugačiju, a podjednako očaravajuću energiju. Uživali smo uz limunadu od domaćeg limuna, u žutom baru kraj mora, posmatrajući sve te boje i život koji se odvija oko nas.



Ovo ribarsko selo je poznato i po svom vinu vernaccia, što u prevodu znači “domaće”.


Baš sve, čak svaki suncobran učestvuje u harmoniji boja ovog, meni omiljenog, sela na ligurijskoj obali.



I lokalci i turisti, kao da su inspirisani bojama ovih sela, pa su i oni sami postali deo te harmonije koja vlada u ovom mestu.




Bilo je divno popeti se kroz uske uličice na jedan od vidikovaca. Pravo uživanje, i euforija, u mom slučaju. :)





Monteroso je najveće mesto u ovoj oblasti. Ima najveću plažu, kao i stari i novi deo sela koje povezuje tunel koji prolazi kroz Aurora kulu. Stari deo grada je pun lukova i prolaza, krajnje šarmantan i živ.


Trgić na brežuljku iznad crkve me je osvojio - romantične baštice restorana i intimna atmosfera na jednom malom neodoljivom mestu.


Na kraju dugačke plaže, sada već u drugom delu sela, nalazi se impresivna statua Il Gigante (Džin). Statua visoka 14 metara, sagrađena 1910. godine da krasi vilu Pastine, je nažalost, prilično uništena prilikom bombardovanja tokom Drugog svetskog rata. Ova kolosalna statua predstavlja Neptuna, rimskog boga mora, koji je originalno u rukama držao džinovsku školjku koja je zapravo bila balkon ove vile. Impresivno, zar ne?


Plaža, sada već poznata po svojim suncobranima i simpatičnom stenom koja je krasi, je bila puna pa nisu puštali nove kupače. To me je baš razočaralo, s obzirom na to da sam ispod haljine iskusno obukla kupaći, planirajući da se brčnem. :) Zato smo, umesto kupanja, nastavili da uživamo u šetnji uličicama ovog velikog sela.



Noviji deo sela je zaista lep i u skladu sa starim. Ima dosta hotela pa samim tim i ljudi koji letuju u ovom mestu. Ali me očigledno nije dovoljno inspirisao na fotkanje, zato je sve što vidite na slikama, sem plaže, stari deo sela.



Manarola se smatra najstarijim selom u oblasti. Kamen temeljac seoske crkve, San Lorenzo, datira iz davne 1338. Čuvena pešačka staza Via dell’Amore (Put Ljubavi) povezuje Manarolu i Riomađore. Nismo imali prilike da je vidimo jer je bilo prilično toplo, pa nismo želeli previše da pešačimo po suncu.



Ovo selo je najmanje posle Kornelije, a njegova glavna ulica prepuna je čamaca i minijaturnih restorana. Nalik Vernaci, ima trg - piazzu koja gleda na more. Najinteresantniji deo ovog mesta je vidikovac, do koga vodi duga staza u steni koja kreće sa pomenutog trga kraj luke. Odavde se pruža savršen pogled na ovo divno, šareno i fotogenično selo.


Možda zato što smo stigli pred zalazak sunca, ali moj utisak je da se u ovom selu sve odvija polako i opušteno. Zato smo se umesto restorana odlučili za pizzu na ulici, u kojoj smo uživali podignutih bosih nogu. :) Možete i sami da primetite turiste koji uživaju u suncu kraj luke, koja je ujedno meni najsimpatičniji deo ovog mesta.






Kornelija, jedino selo koje ne izlazi direktno na obalu, nalazi se na visini od oko 100m iznad mora. Do njega vodi stepenište Lardarina sa, kako kažu, predivnim pogledom i čitavih 382 stepenika. Srećom, od železičke stanice do grada vozi mini bus koji često cirkuliše, što nas je jako obradovalo obzirom da smo bili već prilično umorni od celodnevnog penjanja raznim uzbrdicama. :) 


Ovo selo se totalno razlikuje od ostalih, pravo malo kameno utvrđenje, sa pogledom na Manarolu. Ime je dobilo po imućnoj rimskoj porodici kojoj je zemlja pripadala. Odlikuju ga kaskade sa vinogradima koji ga okružuju, uske uličice i puno zelenila. 



Ovo selo je najmanje opterećeno turistima, što je bilo super za mirnu i intimnu večeru. Probali smo lokalnu ligurijsku trofie pastu i jako nam se dopala. 

Obasjani mesečinom, na bedemu ovog simpatičnog sela, uživali smo u pogledu na Manarolu i skupljali utiske.

Uprskos silnim turistima, uvek bih se vratila u ova sela, na domaću limunadu i turu uživanja. 
Be First to Post Comment !
Post a Comment